Viktor Jerofejev: Zabranu britanske komedije u Rusiji prouzrokovao kukavičluk Staljinovih ljudi

Šta se krije iza zabrane britanske komedije „Smrt Staljinu“ u Rusiji? To je kukavičluk onog soja ljudi koje je stvorio Staljin, odgovara u autorskom tekstu za DW ruski pisac Viktor Jerofejev, autor knjiga „Život sa idiotom“ (1991), „Strašni sud“ (1994), „Ruska lepotica“ (1996), „Pet reka života“ (1998), „Enciklopedija ruske duše“ (1999), „Dobri Staljin“ (2004)…

Posle ludih skandala s filmom „Matilda“ i baletom „Nurejev“ na glave prosvećene ruske publike obrušio se novi nalet velikodržavne histerije: u Rusiji je zabranjena britanska komedija „Smrt Staljinu“. Ta zabrana je važan korak na putu ka „svetloj budućnosti“, kako je to predstavilo Ministarstvo kulture.

Najnoviji skandal poprima snagu cunamija. U njega su se uključili poslanici Dume, visoki državni službenici, elitni komunisti, reditelji i pisci poznati po svom patriotizmu, pravnici, ideolozi Kremlja i iskusni, mudri cinici.

A kako sve to izgleda?

Na jednom ne baš najboljem aerodromu, u jednoj od – kako se to sada uobičajeno kaže – zemalja ubrzanog razvoja, gledao sam kako naš avion koji je rulao ka pisti za poletanje prati besno lajanje ogromnog čopora podivljalih pasa. Skakali su uvis, padali jedan preko drugog i trčali dalje za avionom. Onda je avion uzleteo, a psi su se razbežali – do sledećeg uzletanja.

Gledao sam komediju „Smrt Staljinu“ jesenas u Londonu i mogu reći da je to film u skladu sa svojim žanrom: on se rodio iz stripova i služi se podrugljivim humorom kakav rusko iskustvo iz 20. veka ne poznaje. Oduševljavati se takvim bioskopskim stripom koji od svojih gledalaca ne traži mnogo, a obećava sat i po vremena opuštanja, isto je tako glupo kao i oduševljavati se domaćim anegdotama, na primer o Štirlicu i Čapajevu ili smešnim narodnim pripovetkama sa gomilom opscenih scena i napadima na sve i svakoga. Ali problem, naravno, nije samo u tome što poslanicima nije razumljiv žanr.

Problem je u tome, da parafraziram Lava Tolstoja, što demokratija u svakoj demokratskoj zemlji ima svoje specifičnosti, a totalitarni i autoritarni režimi su – braća-blizanci. Kao prvo‚ oni se predstavljaju kao duhovni izabranici čitavog čovečanstva. Oni negiraju sve gadosti iz istorije sopstvene zemlje i pretvaraju tu istoriju u kolektivni život svetaca. Zlo, po njima, stiže sa one strane granice, a odatle se vrbuje peta kolona.

U samoj srži totalitarizma krije se opšti strah. To je sa očiglednom veštinom prikazano u engleskom filmu: u njemu igraju odlični glumci. Ali glavni lik u filmu “Smrt Staljinu” nije čak ni strah, nije volja za moć, niti nekažnjivost – to je kukavičluk rođen iz realnog straha.

Kukavičluk, potkožni kukavičluk, pokreće čitavo Staljinovo okruženje – te u poređenju s njim male dželate, koji su po njegovom naređenju potpisivali hiljade smrtnih kazni za nevine ljude: Molotov, Maljenkov, Hruščov i, konačno, Berija – sve sami smešni likovi iz crne komedije. Svi oni se panično boje i Staljina i njegove smrti i jedni drugih. I, kako bi to i trebalo da bude u anegdotama, svi ti likovi su veoma slični stvarnim, istorijskim kukavicama. Pronalaziti nekakve greške u tome znači nemati nikakvo razumevanje za umetnost. Ali nije uzalud o Staljinovom vremenu Gulaga nastala i anegdota: zemlja se u to vreme, kako je koliko se sećam lepo rekao Fazil Iskander, pretvorila u dečiji vrtić strogog režima.

I Rusija se ponovo vraća u taj dečiji vrtić. Političari se kod nas ponovo pretvaraju u vaspitače koji šalju u ćošak, udaraju packe po rukama i šalju na prevaspitavanje u mračnu sobu. A one ostale privlače slatkišima.

I najvažnija reč u tom dečijem vrtiću je: NE! A to NE, tvrde vaspitači, uopšte nije cenzura, već briga za moral.

Samo, svaka cenzura zabrinuta je za moral i nevinost stanovništva. U ime tih velikih ciljeva spaljuju se knjige, zabranjuju filmovi i predstave, Puškinova „Priča o popu“…

Misliti da se u ruskom dečijem vrtiću zaista brinu o deci – to je besmislica. Vaspitači se brinu pre svega o sebi, oni povređuju decu. Svako o sebi – da bi produžili svoj život vaspitača, da ne bi ispali iz „kaveza“, a u konačnici, da ne bi upali u mašinu za mlevenje mesa neke nove, nepoznate vlasti.

Odavno nas ne iznenađuje to što Rusija korača u pravcu fundamentalizma – sa svim posledicama tog marša, bratimljenjem sa prokazanim državama i poricanjem univerzalnih vrednosti. Ail bez obzira na sve to, otkud takav krik za Staljinovim jastrebovima potkresanih krila i njihovim ženama koje, kao znak upozorenja muževima, sede u zatvoru? Zašto su svi stali uz Žukova koji je verovao da vojni cilj opravdava sva sredstva i žrtve? Zašto je pritom potrebno apelovati na veterane ako su oni svedoci rata koji su znali šta se radilo i kako se vojnici nisu žalili? A i ta zamerka zbog Staljinove himne i drugih atributa staljinizma – šta je to, krokodilske suze poslanika?

U tome i jeste problem, što to nisu samo krokodilske suze.

Staljin je svoj posao završio: stvorio je poseban soj ljudi, one koji, pljujući na istorijske činjenice, slave svog dželata iz palate, uništavajući pritom one koji su, eventualno ili zaista, umešeni od drugačijeg testa, one koji imaju svoje sopstveno dostojanstvo i razumeju šta je to čast. Staljin je stvorio novu sortu ljudi i ti ljudi ne daju Staljinu da jednom za svagda umre. Oni traže njegovo vaskrsenje, oni bi da ga vide na istorijskom prestolu. I tako se, na radost, pokazalo da je Staljin izdao naredbu da on u Rusiji ima da bude dugovečan – u pravom značenju te reči.

Izvor: DW

Napiši komentar