Srđan Milošević: O nastavi istorije, politici, EU i poganom jeziku

Unazad nekoliko dana razvila se debata koju je kritičkim osvrtom na udžbenik istorije autora Radoša Ljušića pokrenuo Aleksandar Miletić. Na Miletićev tekst reagovao je najpre istoričar Čedomir Antić, a potom su svoja viđenja problema suočili autor kritikovanog udžbenika i pisac kritike. I mnoštvo komentara na medijskim portalima i društvenim mrežama, svojim sadržajem i nehotice potvrđuju koliko je zapravo opravdana ova kritika. I koliko je neopravdana kuknjava nacionalista da su silno ugroženi od strane „evrounijata“.

Moje uključivanje u debatu više je načelnog karaktera i predstavlja, najpre, osvrt na način recepcije i reagovanja na kritiku, pri čemu naročito imam u vidu veoma ružne invektive koje su inače manir ovdašnjih diskusija. Osim toga, moje reagovanje je i ispunjenje svojevrsne obaveze da se oglasim i kao predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD), na čijem sajtu je Miletićev tekst objavljen.

O udžbenicima se u Srbiji pišu kritike i osvrti već jako dugo, pa ni ovaj udžbenik nije bio izvan vidokruga nekih od tih analiza. Otuda je u najmanju ruku preterano naglašavanje da čitavu deceniju niko nije iznosio kritičke primedbe u vezi sa njim. Međutim, sve je ostajalo u vrlo uskom krugu delića akademske zajednice, tako da je to ujedno i odgovor na savet-primedbu kolege Antića da je najpre trebalo otvoriti raspravu u akademskim krugovima: nažalost, pokazuje se da je takav postupak u našoj sredini kao kamen bačen u vodu. Otuda, itekako je imalo smisla slučaj predočiti javnosti, uz sve rizike koje to donosi, ponajpre od tabloidizacije i izvitoperenih interpretacija, komičnih logiciziranja i domišljanja raznih sikofanata, kojima osim „puste želje i svraba“ za diskusiju o istorijskim temama nedostaje sve drugo, a ponajviše znanje. Od takvih nije pošteđena nijedna strana… Ali, i tema je, na kraju krajeva, od javnog značaja. U tom smislu, ističem da uvažavam što su i Čedomir Antić i autor kritikovanog udžbenika Radoš Ljušić izneli svoja viđenja, koja, međutim, držim za pogrešna i na neka od njih ću se ovom prilikom osvrnuti.

U naslovu teksta nastalom povodom Miletićeve kritike, autor Čedomir Antić zapravo sugeriše jednu lažnu dilemu: „Prosveta ili politika?“, pita se Antić, podrazumevajući, kako ćemo ubrzo videti, da je kritikovani udžbenik – prosveta, a Miletićeva kritika – politika. Antićeva dilema je u ovom kontekstu lažna utoliko što uopšte ne proističe iz teksta kolege Miletića. A ako je Antiću baš stalo i do odgovora na ovo (promašeno) pitanje, taj odgovor je jednostavan: prosvetna politika. U tom kontekstu treba razumeti i pominjanje EU u Miletićevom tekstu, u kojem autor, u jednom kratkom delu, reaguje i na političke pouke iz Ljušićevog udžbenika, što Antić u svom napisu potpuno krivo interpretira. Pogledajmo zato sadržinu debate i gde je u svemu tome politika, kao i da li je Miletićevo pominjanje kandidature Srbije za članstvo u EU proizvoljna politička impozicija u prosvetnu temu.

Ljušić u udžbeniku, koji se bavi periodom do 1878. piše: „Čak i u globalistički uređenoj Evropi, pre svega, u Rimokatoličkoj crkvi, ako i nema velikih pobornika privrženih ideji o samostalnim balkanskim državama, nema ni velikih zagovornika o Turskoj kao delu porodice evropskih naroda (EU). Ta podeljena mišljenja čine da se Balkan oseća kmetom Evrope.“

Miletić, imajući u vidu notornu činjenicu da u epohi koju obuhvata udžbenik nikakve EU dakako nije bilo, razložno zaključuje da „Ljušićev udžbenik, iako štampan u zemlji koja je zvanično zemlja-kandidat za članstvo u EU pokazuje očigledno podozrenje prema procesu evropskih integracija. Štaviše, u udžbeniku se predočava jedna potpuno lična, reklo bi se intimna Ljušićeva teorija zavere u kojoj su EU i katoličanstvo upregnuti protiv suverenosti balkanskih država.“

Na to Antić: „Da li sam dobro razumeo da je prema uverenju uvaženog kolege Miletića, Srbija kandidat za članstvo u EU i neki tamo profesor nema šta da analizira tradicionalno jasan i nedvosmislen stav država Zapadne Evrope prema Balkanu?!“

Uveren sam da je kolega Antić vrlo dobro razumeo da je pominjanje EU u Miletićevom tekstu proisteklo pre svega iz činjenice da Evropsku uniju pominje autor analiziranog udžbenika i to gde joj mesto nije. Veoma je neuobičajeno da se u okviru udžbeničke materije prave ovakvi ekskursi u druge epohe: to je zadatak druge vrste priručnika, kao i nastavnika koji sa učenicima kroz diskusije prati određene kontinuitete povezivanjem znanja o događajima i procesima. Dakle, ovaj par excellence politički i tendenciozan ekskurs pisca udžbenika iz hronološkog i tematskog okvira upravo je ono što Miletić, opravdano, prepoznaje kao nepotrebno unošenje političkih svetonazora autora u udžbeničku materiju. To što Antić ovu ocenu autora udžbenika predstavlja kao nekakvu profesorsku analizu, čije prisustvo u udžbeniku, po njegovom mišljenju, očito ne predstavlja problem, polje je principijelnog neslaganja sa autorom udžbenika i piscem odgovora na kritiku, kako u pogledu sadržaja te analize, tako i u pogledu toga da li takvi analitički poduhvati o EU uopšte treba da se nađu u udžbeniku istorije čija je gornja hronološka granica 1878. godina. Pri tome, ta tobožnja analiza, sasvim van konteksta epohe koju pokriva udžbenik, za Antića nije anahronizam, ali jeste anahronizam upotreba u tom istom kontekstu pojma Albanci – kako sugeriše Miletić, umesto pojma Šiptari – kako čini Ljušić. Osim toga, dok se političke eskapade Radoša Ljušića o EU Antiću, dakle, uopšte ne čine neprimerenim u udžbeniku koji se tiče materije iz 16-19. veka, Miletićeva sugestija da bi u određenim nastavnim jedinicama trebalo ukazati, primerice, na trajniju spiralu nasilja na Balkanu u kojoj je i srpska strana imala svoju neslavnu ulogu nikako ne dolazi u obzir jer bi, smatra Antić, „pretpostavljeni opis… poremetio jasno određen program koji treba da sledi autor udžbenika“. I tako od jedne do druge nastavne jedinice „jasno određen program“ baš nikako ne ostavlja prostor za eventualnu kompleksniju,  multiperspektivnu sliku događaja i procesa.

Sa druge strane, činjenica da je Srbija kandidat za članstvo u EU ima i neke prosvetne konsekvence. Dokumentom Strategija obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, koja je vladin dokument, definisani su bitni okviri obrazovnih politika. Svakome ko poznaje ovu problematiku, a Antić i Ljušić bi kao pisci udžbenika trebalo da spadaju u taj krug, jasno je i bez posebnog objašnjenja da nastavni sadržaji moraju biti u skladu sa Strategijom koja nije nikakva ikebana, već upravo – obavezujući strateški dokument. U pomenutoj Strategiji, primera radi, navodi se sledeće: „ispunjavanje uslova za prijem Republike Srbije u EU je, takođe, podsticaj da se realizuju mere koje su u duhu evropskih mera“. Zatim se pominju „standardi i obrazovne politike na nivou EU koji mogu da posluže kao oslonci za celovitu reformu sistema obrazovanja u Republici Srbiji“. Priličan broj aktivnosti vezuje se za „pristup fondovima EU“, a takođe se predviđa „harmonizacija nacionalnih normativnih akata s referentnim okvirom EU“. Nije bez značaja ni činjenica da Zakon o udžbenicima propisuje da udžbenici i druga nastavna sredstva „svojim sadržajem ili oblikom ne smeju da diskriminišu ili dovode u neravnopravan položaj grupe i pojedince ili da podstiču na takvo ponašanje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zabrana diskriminacije“. A nije nevažno, na kraju krajeva, ovoj listi normativnih akata dodati i Ustav Republike Srbije koji pominje privrženost „evropskim vrednostima“.

Šta bi zapravo bilo to evropsko opredeljenje u konkretnosti materije o kojoj (treba da) je reč u ovoj debati? U Pravilniku o nastavnom planu i programu za gimnaziju koji je usvojio Prosvetni savet (koji nije nikakva nevladina organizacija) među ciljevima i zadacima nastave istorije zaista se navodi, između ostalog, da ta nastava treba i da „doprinese razvoju nacionalnog identiteta“, ali i da omogući učenicima „razumevanje multikulturalnosti” i „razvijanje tolerancije“, kao i da oni „razumeju da nacionalna istorija predstavlja sastavni deo regionalne, evropske i globalne istorije“, da „razvijaju istraživački duh i kritički odnos prema prošlosti“, da „budu osposobljeni da prepoznaju različita tumačenja istih istorijskih događaja“. Dakle sve to kumulativno, a ne alternativno…

U udžbeniku čiji je način izbora i izlaganja nastavnog sadržaja kritikovao kolega Miletić, od ispunjenja ovakvih ciljeva i zadataka u pogledu multikulturalnosti, tolerancije i različitih tumačenja istorijskih događaja nema ni traga. Štaviše, „prepoznavanje različitih tumačenja istorijskih događaja“ je sintagma koja zapravo opisuje metod multiperspektivnosti, o čemu u dokumentu koji definiše ciljeve i zadatke nastave istorije stoji i sledeće: „Kako bi ciljevi nastave istorije bili što potpunije ostvareni, preporučuje se i primena didaktičkog koncepta multiperspektivnosti“. Ovde je reč o istom onom metodu protiv kojeg je Ljušić svojevremeno vojevao i zauzimao odlučan neprijateljski stav. I kakvo se kritičko mišljenje može formirati na temelju krajnje indiskretnih i jednostranih opaski o „poturicama“, o karakterologiji naroda i drugim sadržajima na koje pažnju skreće Miletić u svojoj kritici? O toleranciji i „razumevanju multikulturalnosti“ da i ne govorimo.

Veoma je zanimljivo da se u kontekstu ove debate podiže optužba za tobožnju politizaciju jedne prosvetne teme samo onda kada se problematizuje stvarni kapacitet jednog udžbenika da doprinese razvoju tolerancije, negovanju multikulturalnosti i razumevanja za različita stanovišta i tumačenja, što su, ponovimo još jednom, sve nedvosmisleno definisani ciljevi i zadaci nastave istorije. Sa druge strane, takođe definisani cilj – doprinos razvoju nacionalnog identiteta uopšte nije prepoznat kao politički, neprosvetni niti je kritikovan od bilo koga – to je valjda sušti akademski cilj. Sasvim u skladu sa ovakvim pristupom je i (samo)razumevanje da se autori koji ne samo da doprinose razvoju, nego u svojim udžbenicima „bilduju“ nacionalni identitet, pridržavaju, naravno, suve nauke, a oni koji pozivaju da se ispune i drugi definisani ciljevi i zadaci nastave istorije – poput, na primer, pomenute tolerancije – optužuju se za antisrpsko politizovanje prosvetne teme.

Zalaganje CISiD-a kao organizacije usmereno je na to da se svim definisanim ciljevima i zadacima dodeli makar približno ravnopravni značaj uz puno razumevanje da nastava istorije ne može da ima isključivo akademski smisao, već da ima i širok vaspitni značaj, odnosno da treba da utiče na razvoj opštih pogleda na svet i stvarnost koja okružuje mladog čoveka. Na tragu tog shvatanja je i kritički osvrt Aleksandra Miletića. U tom smislu težak je zadatak diskretno balansiranje između postizanja višestrukih ciljeva obrazovne politike (predstavljanje istorije onakvom kakva je zaista bila, artikulacija nacionalnog identiteta – u kontekstu ostalih zadataka dakako nekonfliktnog, promovisanje tolerancije i multiperspektivnosti itd), ali smo uvereni da je moguće takve ciljeve postići, a da se pri tome ne žrtvuje ništa od naučne utemeljenosti sadržaja iznetih u udžbeniku.(1) Kolega Miletić je uverljivo pokazao da autor udžbenika koji je analiziran nije pokazao razumevanje za tu – i bez bilo kakve strategije – samorazumljivu osetljivost u načinu na koji treba da se iznose sadržaji u nastavi istorije, kako bi ona bila zaista korisna za društvo u celini.

A što se tiče neprosvetne politike, Radoš Ljušić i Čedomir Antić javnosti su dobro poznati (i) po svojim političkim stavovima. Lično sam uveren da su politički stavovi, budući da ne mogu da dosledno slede metodologiju akademske analize i da zahtevaju opredeljivanje, u velikoj meri lišeni kompleksnosti koja se očekuje od naučnog prikaza određene teme. Istraživač prošlosti kao i bilo ko drugi ima pravo na politička uverenja, po suštini stvari, kako sam već istakao, jednostavnija i isključivija od akademske sofisticiranosti. Doduše, autoru ovog priloga blisko je stanovište Erika Hobsboma da su nacionalistička uverenja nespojiva sa profesijom istoričara, jer nacionalizam podrazumeva verovanje u mnoštvo stvari za koje istoričar zna da nisu tačne. Ali empirijska je činjenica da postoje vrsni istoričari i među nacionalistima.

Kada je u pitanju profesor Radoš Ljušić, uveren sam da postoji direktna veza između, primera radi, njegovog političkog uverenja da se Ratko Mladić nalazi među „stožerima srpske herojske vertikale“,(2) sa jedne strane, i sistematskog odsustva bilo kakve „senke“ u udžbeničkom prikazu istorije odnosa srpskih političkih, intelektualnih i vojnih elita prema bošnjačkom i uopšte muslimanskom stanovništvu kroz modernu istoriju, sa druge. A to je samo jedan primer. Ne znam zašto bi iko očekivao da ovu nepobitnu korelaciju svi posmatraju kao tričavu irelevantnost. Tvrdi li profesor Ljušić, ex silentio, da nasilja prema nesrpskom stanovništvu u periodu koji pokriva udžbenik nije bilo ili ćutanjem o njemu želi da kaže da to nije vredno pomena? Štagod da je po sredi, u konkretnom kontekstu rasprave o sadržajima nastave istorije, nameće se pitanje: kako takav nedvosmisleno jednostran pristup doprinosi realizaciji pomenutih ciljeva i zadataka istorije kao nastavnog predmeta, odnosno da li kritikovani udžbenik uopšte odgovara standardima definisanim strategijom obrazovanja i ciljevima i zadacima nastave istorije? To je činjeničko pitanje i jedino o tome ima smisla razgovarati.

Da bih dodatno podvukao suštinu problema, navešću jedan vrlo slikovit primer. Ne želim pri tome da kažem da je reč o masovnom ili čak dominantnom stavu, već vrlo svesno biram jedan ekstreman slučaj, naime jednu rep pesmu koja se pojavila pre nekoliko godina: „Ovo vam je kazna što izdali ste rod / Prodali ste krst, kaznio vas Bog / Poturice odvratne od Turaka ste gori / Kolji, Ratko, kolji i sve ih pomori“. Izraz je najdublje dobronamernosti prema društvu u kojem se sreću i ovakve pojave da se na svaki način, a naročito kroz nastavu istorije, učini sve što je potrebno da se isključi svaka mogućnost da takvi pokliči postanu izraz masovnog raspoloženja.

Antić u svom tekstu navodi da u Ljušićevom udžbeniku nema faktografskih grešaka, da je sve zasnovano na izvorima i naučnoj literaturi, da Ljušić ima pravo da analizira i slične izlišne poente. Ističući, međutim, upravo te aspekte u prvi plan, uz optužbe za politizaciju koju tobože nameće Miletić, naspram prosvete čija je inkarnacija, dakako, Ljušićev udžbenik, a skromno preporučujući vlastiti primer, valjda i onaj čiji je autor sam Antić, pisac odgovora ne odoleva da na kraju teksta sunovrati čitavu diskusiju u mračne suterene ovdašnje nekulture dijaloga, pretpostavljajući cinično da je u slučaju Miletićevog teksta reč o „nekakvoj pravovernosti, koju kolega dr Miletić na ovaj način dokazuje mnogo godina nakon što je izašla iz mode i pune rentabilnosti“.

Povodom ovog otrovnog završetka Antićevog napisa osvrnuo bih se, na kraju, na tu poodavnu pojavu čiji malignitet nikako ne može biti prenaglašen, ali čijim se samim komentarisanjem ipak silazi u brlog tuđih nepristojnosti. Reč je o maniru etiketiranja kakvom su u svojim nastupima pribegli i Antić i Ljušić. Naime, prema ciničnoj Antićevoj primedbi-pretpostavci, u slučaju Miletićeve kritike radi se, dakle, o nekakvoj tobožnjoj „pravovernosti“, koju Miletić (kome?) „dokazuje mnogo godina nakon što je izašla iz mode i pune rentabilnosti“ (sve podv. S. M). Ljušić je u televizijskm gostovanju bio eksplicitniji: osim što je Miletiću pripisao da ga čini srećnim uspon Osmanskog carstva tokom 16. i 17. veka, proglasio ga je za predstavnika „soroševske škole, koja je klasično antisrpska“.

U ovim etiketiranjima prepoznaje se ružna konstanta pomenute nekulture dijaloga, potekla iz činjenice da je nacionalistima nezamislivo da neko ne deli njihove sentimentalne, romantične i često sasvim iščašene poglede na njihov imaginirani etnos ili na „druge“… U tome naročito privlači pažnju uverenje nacionalista da je njihov svetonazor jedini opravdan, takoreći „prirodan“, da je to jedino legitimno stanje svesti, dok je sve što nije navodno „srpsko stanovište” neminovno neka patologija – intelektualna ili moralna. Kao intelektualna patologija, antinacionalistička stanovišta kvalifikovana su od strane nacionalista neologizmima „rodomržnja“, „autošovinizam“, „samoporicanje“, koji kao pojave, doduše, mogu biti posledica iskrenih, ali nesumnjivo devijantnih uverenja. Ipak, u većini slučajeva takva nedopustiva „nenacionalna stanovišta“ vezuju se za moralno defektne plaćenike, čija su „autošovinistička” uverenja naprosto kupljena i to ponekad „za male pare“, kako poentom o izlasku iz „mode i pune rentabilnosti“ insinuira Antić. Sve te zaumne konstrukcije koje esencijalizuju etniju kao neupitnu datost i primarni identitetski smisao koji treba da opredeljuje život i shvatanja pojedinca (pa je kritičko preispitivanje istorije naciona zapravo izdaja), proizvod su tragične borniranosti koja ne može da shvati daje drugačiji pogled ne samo moguć već i – vade retro, satana!(3) – dopušten.

Što se tiče „plaćeništva“, ovde nije neumesno napomenuti da su posle 2000. godine iz fondova EU prosveta i nauka u Srbiji primile više desetina miliona evra donacija. Svako zaposlen u tim oblastima, ko prepotentno proziva tobože potkupljene „evrounijate“ po Srbiji, ukoliko sam nije pokušao da proveri da se slučajno koji delić tih donacija nije slio, makar i posredno, u njegov džep preko plate, honorara, projekata ili nekog drugog izvora prihoda, nije ništa drugo do preispoljni licemer. Te pseudo-etičke andramolje iz repertoara „rodoljubaca“, papagajske mantre prvosveštenika etničkog pravoverja namenjene galvanizaciji njihove čudoverne pastve, ostale bi tek tričave bedastoće, dostojne jedino prezira, da nisu u funkciji crtanja meta, koje će već pronaći svoje „strelce” među bašibozukom „permanentne nacionalne revolucije”. Tako degradirana svest tačka je susreta trovača i zatrovanih, u kojoj se briše svaka razlika između poimanja sveta jednog univerzitetskog profesora i bilo kog paranoičnog daveža, člana nekog od mnoštva kafanskih, uličnih, stadionskih i medijsko-pogromaških „instituta za bezbednost“ uvek i svuda ugroženog Srpstva.

Zahvaljujući budnosti dežurnih arbitera nacionalne ispravnosti, još od vremena sukoba Ilariona Ruvarca i Pante Srećkovića, konstanta bezmalo svih a malobrojnih debata u srpskoj istoriografiji oko „nacionalno bitnih“ tema jesu tlapnje o plaćeništvu i „prodanim dušama“. One primitivizuju svaku raspravu, pretvarajući polja načelnog profesionalnog ali i vrednosnog spora u obična bunjišta. Ondašnji je vaskoliki šovenluk trovao polemiku o relevantnim temama proglašavanjem Ruvarca za „izdajnika Srpstva“, „neprijatelja zavetne misli“, zbog čega bi „tog mahnitog kaluđera“ i „mrzitelja svega što je srpsko“ trebalo „pod gromilu“. I nije svakako Aleksandar Miletić začetnik ovdašnje kritičke istoriografije, kako ironizira Antić, ali jeste njen predstavnik, dok su se Antić i njegov mentor postavili u ovoj debati kao pobornici jednog posve romantiziranog, arhaičnog i štetnog prikazivanja prošlosti mladima školskog uzrasta, nastavljajući, zakonomerno, „najbolje tradicije“ onog istog otrovnog govora koji je Ruvarca svojevremeno stigmatizovao kao antinacionalnu spodobu i arhetipskog antiheroja, ne štedeći ni sve one koji su krenuli pravcem kritičkog preispitivanja nacionalnih „vilinskih priča“.

Izvor: Peščanik

  1. Deo aktivnosti CISiD-a upravo je i izrada predloga / modela takvih nastavnih jedinica.
  2. Reč je o jednom intervjuu Radoša Ljušića iz 2010. godine u kojem kaže: „U knjizi o voždu Karađorđu izneo sam ideju da su stožeri srpske herojske vertikale Miloš Obilić, Karađorđe Petrović i Živojin Mišić. Kada sam dobio Ćorovićevu nagradu, u svom govoru pridodao sam ovoj trojici i Ratka Mladića. Ostajem pri ovom mišljenju sve dok Mladić ne bude osuđen (sic!). Uostalom, ko još veruje u pravednost Haškog tribunala?“ Odgovor na pitanje koje postavlja Radoš Ljušić je – Radoš Ljušić koji, kako sam kazuje, unapred planira Mladićevu deložaciju iz udobnosti stožernog položaja u toj herojskoj vertikali, ako ovaj bude osuđen u Hagu.
  3. Lat. – „Iš, sotono!“.

Napiši komentar