Zlatko Paković: Pouke o diktaturi

U delu ‘Ustavno pravo nemačkog Rajha’, objavljenom 1937. godine, pravnik Ernst Rudolf Huber proglašava Firerovu volju za ‘vrhovni zakon’. Godine 1942. Rajhstag proglašava Hitlera za ‘Firera (vođu) nacije, Vrhovnog komandanta Vermahta, Predsednika vlade, vrhovnog nosioca izvršne vlasti, Vrhovnog sudiju i Vođu partije’.”

To su prve reči knjige, zapravo Uvod u knjigu, francuskog istoričara Žan-Pola Bleda, “Hitlerovi ljudi” (NNK Internacional, DAN GRAF, Beograd, 2016): one odmah upozoravaju na očiglednu osobinu diktature – prisvajanje i objedinjavanje funkcija državne uprave koje, po osnovnom zakonu demokratije i pravde, moraju biti razdvojene.

Nisu prošla ni dva meseca od osvajanja vlasti, nacionalsocijalisti udaraju temelje samovolji vođe, i to u dva akta: 28. februara 1933, ukazom se ukidaju slobode, pojedinačne i kolektivne, a 23. marta iste godine izglasava se punomoć u Rajhstagu. Raspuštene su sve partije osim NSDAP-a (Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije). Parlamentarni sistem je oduvan kao prašina sa starih knjiga.

Žan-Pol Bled, u ovoj knjizi dvadeset triju portreta, razdeljena u šest krugova ložača diktatorovog pakla, od Geringa, Gebelsa, Hesa, Himlera i Špera do Leni Rifenštal, lepo objašnjava strukturu totalitarnog vladanja i njenu psihološku podlogu.

Najpre, nema uspeha jedne diktature bez uspešnosti propagiranja laži i privida o vođi, njegovim sledbenicima i njihovim svetim ciljevima kojima će se nacija uzvisiti na najviši rang odabranosti, posebnosti i uspeha među narodima. Da bi propagandna mašinerija stupila u pogon, najpre se moraju smaknuti svi nezavisni mediji. A vođa, vođa se prikazuje kao čovek koji od dvadeset četiri časa radi punih dvadeset sati, odričući se ličnog života zarad interesa nacije, države i opšteg dobra. To što se gospodin Hitler retko kad budio pre podneva, nije smetalo njegovom progandnom meštru, slobodno možemo reći geniju propagande (već je Aristotel utvrdio da i zlo poznaje različite veličine ličnosti), gospodinu doktoru filozofije Jozefu Gebelsu, da stvori mit, čvršći od stvarnosti, izazovniji od mašte, kako Firer svih Nemaca i arijevaca radi danonoćno i nalazi se, gotovo u isto vreme, na različitim mestima, narušavajući i osnovne zakone fizike.

Drugo, kako je već kazano, ukazom ili izglasavanjem zabranjuje se rad partijama, nezavisnim institucijama i medijima. U takvoj situaciji, u kojoj sve zavisi od volje jednog čoveka kao najviše zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, stvaraju se paralelne državne organizacije koje na sebe preuzimaju izvršavanje diktatorove volje u onim sferama države i društva za koje su nadležna ministarstva, te se tako ograničava ili ukida i mogućnost nezavisnog delovanja samih ministarstava, koja i dalje postoje, ali kao mrtvo slovo na papiru.

U čvrsto organizovanom neredu, organizovanom bezdržavlju, vođa ne pristaje na to da njegove sudbonosne odluke podupire zakon. Štaviše, on ne izdaje više ni pismeno naređenja, kako ne bi ostavio za sobom nikakvog traga. Njegove naredbe su isključivo usmene i podređenima se izdaju poglavito u četiri oka. Stoga i ne postoje pisane naredbe, na primer, o Konačnom rešenju (jevrejskog pitanja).

Perverznost sistema je nezajažljiva. “U više navrata, radije nego da da naređenje, Hitler se zadovoljava time da samo sugeriše svojim podređenima da delaju shodno njegovim namerama, i da ‘prestignu Firera’, prema formulaciji prihvaćenoj u nacističkom novom jeziku”, piše Bled.
Vođa, dakle, više ne mora jasno i razgovetno da saopštava naređenja. Njegova funkcija vođe isijava naređenja koja podanici intuitivno znaju, koja naslućuju jer je privid njihovog bića nastanjen voljom vođe. Oni stoga znaju šta njihov vođa želi ne samo pre nego što on to izgovori nego i pre nego što on to pomisli (sic!). To je pakao diktature, jer se diktator klonira u svojim nameštenicima, i zato može da nastavi da mirno spava do podneva svakog dana, jer je on sad prisutan danonoćno i svuda gde i ne mora kročiti.

Takođe bitna odlika diktature jeste u tome da se sve te male vođe, kojima je veliki vođa ulio san da ga u svojim oblastima mogu čak i prevazići, mrze iz dna duše: “Na samom vrhu, režim je arena u kojoj se suprotstavljaju ambicije i apetiti Hitlerovih ljudi…. U toj bespoštednoj borbi svih protiv svih, svaki od satrapa pomera svoje pione, uvek spreman da smrvi onog drugog.” Vođa drži konce tih intriga i omraza, i koristi ih kao instrument svoje moći.

Na kraju, ali ne na poslednjem mestu, svakoj se diktaturi vidi kraj, i svaka diktatura svrši pogubno po diktatora i njegove ljude.

Danas.rs

O autoru

Zlatko Paković je diplomorao pozorišnu režiju na FDU u Beogradu. Njegove najpoznatije predstave: „Ubiti Zorana Đinđića“, „Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad“, „Enciklopedija živih“, „Filosofija palanke“…
Objavio je romane: “Soba za jedan krevet”, “Zajednički pepeo“ (“Die gemeinsame Asche”, Berlin, 2013); i knjige eseja: “Anatomija nacionalističkog morala”, “O autoritarnoj savesti”. 
Dobitnik je Nagrade “Desimir Tošić” 2010. za publicistiku, norveške International Ibsen Scholarship 2014. za pozorišnu režiju i stipendije bečkog Museums Quartiera 2015. za književnost. 
Stalni je kolumnista i pozorišni kritičar dnevnog lista Danas.

Napiši komentar