Bela Tar, mađarski reditelj: Ponosan sam što sam crna ovca u “familiji”

Nikada nisam bio razmažen, nikada situiran i uvek sam morao za sve da se borim. Ukoliko hoćeš nešto da uradiš, nešto da unaprediš, moraš da se boriš. Van sumnje je da bez toga nema ništa. Borba je deo naših života. Mnogo borbe je deo mog života

 

U nezavidnoj ulozi predsednika žirija 16. Marakeš filmskog festivala našao se legendarni mađarski reditelj Bela Tar, originalni i samosvojni autor, tvorac nagrađivanih umetničkih filmova dugog kadra, dela od kojih se „Sotonski tango“ smatra remek-delom, a „Čovek iz Londona“ i „Torinski konj“ kultnim filmovima.

U razgovoru za „Politiku“ Bela Tar govori i o svojim „penzionerskim“ danima, podseća na ljudsko dostojanstvo i otkriva da će se uskoro ponovo vratiti u Mađarsku koju je ljut pre nekoliko godina napustio…

Šta sve radite kao „penzioner“?

Gledam sada filmove ovih mladih ljudi u Marakešu i čekam da mi neki od njih dodirnu srce i dušu. U međuvremenu sam zatvorio svoju producentsku kuću „Film fektori“ u Mađarskoj, a 15. decembra zatvaram i svoju filmsku školu u Sarajevu koja je godinama dobro radila, uskoro ću imati veliku izložbu u Amsterdamu, a posle – nemam pojma. U svakom slučaju kao filmski „penzioner“ se osećam poput narkomana bez droge. Stvaranje filma mi nedostaje, ali ja sam jaka osoba.

Zbog čega zatvarate Filmsku školu u Sarajevu?

Iz razloga zbog kojih sam pre nekoliko godina zatvorio i producentsku kuću. Nema novca. U Sarajevu više ne mogu da plaćaju održavanje ove škole.

Čini mi se da novac nije jedini problem zbog kojeg ste odlučili da posle „Torinskog konja“ više ništa ne snimate?

Tačno, nedostatak novca nije jedini razlog. Jednostavno, osetio sam da treba da prestanem. Radio sam i stvarao sam 34 godine, film po film. Uradio sam prvi film i imao sam još pitanja da postavim. Onda sam uradio drugi film i imao nova pitanja na koja je trebalo da odgovorim. I tako iz filma u film, nova pitanja – novi odgovori. Korak po korak stvarao sam i stvorio moj jezik, pokazivao i pokazao kako vidim život i danas mogu sa mirom da posmatram neke mlade ljude kako gledaju moje filmove i vidim kako im se oči sjaje. Prestao sam jer ne bih želeo da ih vidim kako mi se podsmevaju. Zaista ne bih.

Radili ste svojevremeno „Sotonski tango“ film dug sedam sati, on je sada i digitalizovan, a da li je relevantan današnjoj filmskoj omladini navikloj na „fastfud“ filmove?

Taj film sam snimao pre 23 godine i ljudi ga još uvek gledaju i žele da ga gledaju. Mislim da je to najvažnije. S druge strane, na gledaocu je uvek odluka da li više voli „fastfud“ ili pravu, domaću, u kući spremljenu hranu za večeru. Na drugima je da odluče, ja samo kuvam.

Često kažete kako nema pravila u filmu, čemu ste onda učili svoje studente?

U 21. veku možete da snimite film i svojim „ajfonom“ ili bilo kakvom kamerom koju imate u nekom od svojih portabl aparata. Zaista ne postoje pravila. Da biste obrazovali ljude morate ih osloboditi, naučiti da budu slobodni i moćni, jer život je prilično težak i nimalo jednostavan za mlade filmske stvaraoce. Pokušao sam da ih naučim da ne smeju da budu provincijalni, da ne razmišljaju o pripadnosti monolitnoj zemlji, jer svet nije monolitan. Moji studenti su dolazili sa svih strana sveta, iz Evrope, Singapura, Japana, Argentine, SAD, Kolumbije, Meksika i radili su zajedno, živeli zajedno, spajali svoje različitosti. Takođe, u mojoj Filmskoj školi nismo imali učitelje, već sam jednostavno pozivao neke važne i međusobno toliko različite filmske momke da razmenjuju iskustva sa mojim studentima. Tako su sa nama bili i Apičatpong Verasetakul i Karlos Rejgadas, sa svim svojim razlikama u filmskom jeziku i poimanju filmske umetnosti. Ali, svi se oni u svojim filmovima bave ljudskim bićem i poštuju život. Jednostavno, zar ne.

Zar vam ta filmska mladost nije ulila energiju da i vi snimite novi film?

Oni su meni poklonili mnogo svoje energije i ja sam im stalno uzvraćao svojom, ali to nije dovoljno da bih se naterao da ponovo snimam i da ponavljam sve ono što sam kroz svoj stil, filmske vizije, svoj filmski jezik već toliko puta rekao. Ne. Ali, da vam sada otkrijem da sam ipak snimio jedan kratki film od jednog kadra.

I taj kadar traje 11 sati?

Ha, ne! Traje 11 minuta, ali vam više ništa o tome neću reći. Dođite u januaru u Amsterdam pa ćete ga premijerno videti.

Da budemo iskreni, stalno ste pravili nevolje i u komunističkom i u ovom današnjem kapitalističkom režimu u Mađarskoj?

Kada već hoćete iskrenost da vam kažem i ovo – nikada nisam bio razmažen, nikada situiran i uvek sam morao za sve da se borim. Ukoliko hoćeš nešto da uradiš, nešto da unaprediš, moraš da se boriš. Van sumnje je da bez toga nema ništa. Borba je deo naših života. Mnogo borbe je deo mog života.

Pamtim vaše oštro pismo s kojim ste se obratili nadležnima i kulturnoj javnosti u Mađarskoj iskazavši svoju ljutnju, da li su oni još uvek zbog toga ljuti na vas?

Naravno da jesu. Ja sam za njih jedna od pet najvažnijih crnih ovaca u „familiji“. Ponosan sam na to.

Ipak ćete se posle Sarajeva vratiti u Mađarsku?

Hoću, zašto da ne. Mađarska je moj dom.

Na svečanom otvaranju festivala u Marakešu imali ste lep govor i kao predsednik žirija nagovestili kako ćete vrednovati filmove?

Sigurno je da film mora da me dotakne, a to će moći ukoliko u njemu prepoznam prava osećanja, stvarne situacije, stvarnu ljudsku dramu, radost, strasti, a ne nekakvu veštačku konstrukciju života. U najkraćem, želim da vidim život na filmu.

Uvek ste voleli život na filmu, a mrzeli filmske laži?

Mogu da kažem da je tako. Danas je previše filmskih laži, ali srećom ne gledam previše filmova. Samo filmove mojih prijatelja i ljudi čije stvaralaštvo poštujem ili filmove koje mi bliski prijatelji preporuče za gledanje. Samo sedim i gledam. I ne volim nikakve sofisticirane stvari, nikakve kreacije. Volim kada sve u filmu teče kao da se događa tu preda mnom, a ne kada stvara osećaj da je nešto napravljeno, konstruisano.

U „Torinskom konju“ konj je gotovo u glavnoj ulozi, istina je da ste zbog njega otpustili glumca?

Istina je, ali ne iz razloga kakav je plasiran u legendama o ovom filmu. Kada sam konačno na jednoj stočnoj pijaci u blizini granice sa Rumunijom odabrao i kupio konja za snimanje, odabrao sam i glumca Miroslava Klobota, jer zaista izgleda kao kamen. Međutim, desilo se nešto nepredviđeno. Miroslav se boji konja! Dakle, nije tačno da sam otpustio glumca zbog konja, već sam iz opravdanih razloga zamenio Miroslava glumcem Janošem Deržijem. Znao sam čoveka, on ne mari za konje i izgleda kao pravi seoski težak. I odličan je u ovom filmu…

Politika.rs

Napiši komentar